Anja Laćarac

Ljudski um je sposoban za neverovatne stvari — kreativnost, empatiju, ljubav.
Ali kada dođe do poremećaja, isti taj um može razviti obrasce ponašanja i misli koje deluju nerazumljivo, zastrašujuće ili „čudno“ drugima.

1. TEŠKI I RETKI PSIHIJATRIJSKI POREMEĆAJI

▪ Cotardov sindrom (sindrom „živog mrtvaca“)

Osoba veruje da je mrtva, da ne postoji ili da su joj organi prestali da rade.
Ne oseća glad, strah ni potrebu za životom.

Primer situacije:
Pacijent odbija hranu jer „mrtvi ne jedu“, iako je fizički zdrav.

▪ Capgrasov sindrom

Osoba veruje da su ljudi iz njenog okruženja zamenjeni identičnim „dvojnicima“.

Opasnost:
Gubitak poverenja, strah, agresija iz samoodbrane.

▪ Teška paranoidna psihoza

Uverenje da je osoba stalno praćena, kontrolisana ili ugrožena.

Zanimljivost:
Za pacijenta su te misli apsolutna istina, ne strah ili sumnja.

2. NEOBIČNI PSIHOLOŠKI FETIŠI (EDUKATIVNO)

Važno: fetiši sami po sebi nisu bolest, osim kada izazivaju patnju, gubitak kontrole ili ugrožavaju druge.

▪ Opsesivni fetiš kontrole

Osoba oseća psihičko zadovoljstvo samo kada ima potpunu kontrolu nad situacijom ili ljudima.

Problem:
Bez kontrole dolazi do panike, besa ili depresije.

▪ Fetiš bola (psihološki aspekt)

Ne radi se o uživanju u bolu, već o mehanizmu suočavanja sa emocijama.

Psihijatrijsko objašnjenje:
Fizički bol ponekad „utišava“ emocionalni haos.

▪ Fetiš posmatranja (bez kontakta)

Povezan sa anksioznošću i strahom od bliskosti, a ne sa seksualnošću.

3. PRIMER RAZGOVORA PSIHIJATRA I PACIJENTA

Psihijatar:
„Zašto mislite da vas svi posmatraju?“

Pacijent:
„Ne mislim. Znam. Pogledi im kasne sekundu. To nije normalno.“

Psihijatar:
„Kako se osećate zbog toga?“

Pacijent:
„Kao da sam stalno u opasnosti. Vi ste jedini koji još nije zamenjen.“

4. NAJVEĆA GREŠKA DRUŠTVA

Nazivati ovakve ljude:
– „čudnim“
– „bolesnim u lošem smislu“
– „opasnim“

Većina njih su pre svega ljudi kojima je potrebna pomoć, ne osuda.

Ne vode se sve bitke glasno.
Neke se ne vide spolja, ne ostavljaju modrice i ne traže zavoj.
One se vode u tišini — u umu.

Za osobu koja se bori sa mentalnom bolešću, svakodnevni život može izgledati kao stalno stanje pripravnosti. Dok spolja deluje „normalno“, iznutra se odvija rat misli, strahova i emocija koje se sudaraju bez pauze. Um, koji bi trebalo da bude sigurno mesto, postaje bojno polje.

Mentalne bolesti ne biraju godine, pol, inteligenciju ili snagu karaktera. Mogu pogoditi svakoga. Učenika koji sedi pored nas u klupi. Profesora. Prijatelja koji se stalno smeje. Člana porodice koji „uvek drži sve pod kontrolom“. Upravo zato su toliko opasne — jer se često kriju iza maske funkcionalnosti.

Jedan od najvećih problema je to što ljudi mentalnu bol često ne shvataju ozbiljno. Fizička rana je vidljiva i odmah dobija pažnju. Mentalna rana se, s druge strane, često ignoriše uz rečenice poput:
„Proći će.“
„Preteruješ.“
„Samo misli pozitivno.“

Ali ne možeš „pozitivno razmišljati“ protiv bolesti koja menja način na koji mozak funkcioniše.

Zamislimo primer:

• Osoba sa anksioznim poremećajem ulazi u prostoriju punu ljudi. Spolja deluje mirno, ali iznutra srce ubrzano lupa, dlanovi se znoje, dah je kratak, a um ponavlja: „Nešto loše će se desiti.“ Ne zato što postoji realna opasnost — već zato što je mozak u stalnom režimu preživljavanja.
• Ili osoba sa depresijom koja svakog jutra vodi istu bitku: ustati iz kreveta ili ostati. Ne zato što je lenja, već zato što joj bolest oduzima energiju, nadu i smisao. Za takvu osobu, i najmanji zadatak može biti podvig.
• Zanimljivo je da su mnogi ljudi sa mentalnim poremećajima izuzetno empatični, kreativni i inteligentni. Istorija je puna umetnika, pisaca i naučnika koji su se borili sa sopstvenim umom, a ipak ostavili dubok trag u svetu. To pokazuje da mentalna bolest ne poništava vrednost osobe — ona samo otežava put.

Najopasniji deo ove borbe je tišina.
Strah od osude.
Strah da neće biti shvaćeni.
Strah da će biti obeleženi.

Zbog te tišine mnogi traže pomoć tek kada je bol postane nepodnošljiva.

Zato je važno govoriti. Pitati. Slušati.
Ponekad ne možemo nekoga „popraviti“, ali možemo biti tu.
A ponekad je upravo to razlika između gubitka i nade.

Kada um postane bojno polje, najjače oružje nije snaga —
već razumevanje.

• U ovom delu bloga želim da se osvrnem na neke od mentalnih bolesti i poremećaja sa kojima se psihijatri najčešće susreću u svom radu. Iako se o ovim temama ranije nije mnogo govorilo, danas znamo da su mentalni poremećaji česti i da mogu da utiču na svakodnevni život ljudi.
• Psihijatri se, između ostalog, bave lečenjem depresije, anksioznih poremećaja, paničnih napada, bipolarnog poremećaja i šizofrenije. Tu su i poremećaji ishrane, poput anoreksije i bulimije, kao i zavisnosti od alkohola, droga ili interneta. Svaka od ovih bolesti ima svoje simptome, ali im je zajedničko to što utiču na emocije, ponašanje i način razmišljanja osobe.
• Ono što mi je posebno zanimljivo jeste činjenica da psihijatar ne pomaže samo lekovima, već i razgovorom, razumevanjem i podrškom. Cilj nije samo lečenje bolesti, već i poboljšanje kvaliteta života pacijenata i vraćanje ravnoteže u njihov svakodnevni život.

Psihijatrija je zanimanje koje me posebno interesuje jer se bavi mentalnim zdravljem ljudi i razumevanjem ljudskog uma. U savremenom društvu sve se više govori o važnosti mentalnog zdravlja, pa je uloga psihijatra veoma značajna. U ovom blogu govoriću o psihijatriji kao poslu kojim bih želela da se bavim u budućnosti. Predstaviću čime se psihijatar bavi, zašto je ovaj posao važan i šta me je motivisalo da izaberem upravo ovu profesiju.

• Februar 2026 [2]
• Januar 2026 [3]

• Generalna [4] 
• Mentalne bolesti [1] 

• Kada um pređe granice: ekstremni poremećaji i neobični obrasci ljudske psihe
• Kada um postane bojno polje: borba koju ne vidimo
• Nastavak-psihijatrija
• Nastavak-psihijatrija
• Psihijatrija

• bolesti

• bolesti

• razgovor
• razgovor